Deo prvi: Nešto sasvim lično
Sretan sam što osjećam
da nisam kao drugi
ne zatupljuju me medijima
u podsmijehu sam prvi
smrdi mi iz ustiju
znoje mi se noge
oči su mi pivske boce
sačuvaj me bože
poljubi me…ravno u dupe…
Otvoreno, iskreno, bez ikakve želje za ulepšavanjem i prikrivanjem, kroz čistokrvnu punk-rock poetiku surovosti zbilje i odsustva patetike, Štulić nas uvodi autobiografskom skicom u vlastiti svet bolne iskrenosti, slikajući na platnu stvarnosti autoportret živopisnih boja.
Prodorne, beskompromisnim stavom uokvirene slike ređaju se u niz koji kulminira ciničnim kontrastom lirski ugodnog i ogoljeno neprijatnog. Odsustvo bilo kakve neiskrenosti, naznačeno podsmehom, smradom, znojem i pivskim bocama isijava uznemirenost pesnikove duše izložene izazovima licemernog sveta, sve one halabuke koja zagušuje iskrene damare srca.
Otvaram stranice jednog neobičnog dnevnika, života na ivici incidenta-rokerski buntovnog, svojeglavog i samo sebi doslednog autora. Crno-beli tonovi provejavaju slikama jedne urbane odiseje. Loš zadah, prljavština, oronulost-mnoštvo svakojakih kreatura paradira gradom, truli, laprda i zuri u prazno, s vremena na vreme ordinirajući za šankom jeftinih bircuza. Ulice strave i užasa, lažnog sjaja i sreće, sivila i promašenih ideala okvir su opšte hipokrizije i ludila…
Mnogi misle da ja radim
rekoh sebi dobar štos
plaha narav, eto to je, od rada mi je zlo
u tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi
pritisnuti poslom, brigom
svako svoje dupe čuva, pazi…
Kako pronaći sebe, kojim putem krenuti, kojim se vrednostima prikloniti ? Secirajući stvarnost urbane svakodnevnice, opšte stanje bezidejnosti i blagodeti umrtvljenog konformizma, Džoni se okreće svetu rock and rolla-jednom od mogućih izlaza, ventila za provetravanje duše i puteva ka tako željenoj slobodi…
A šta da radim kada odu prijatelji moji
kada ode djevojka na konju,bacam oči
i tako redom dan za danom
na javnim mjestima s gitarom
naravno da uvijek netko dođe
da me čuje makar i kradom
ništa mi više nje važno
našao sam dobar bend
želim samo da sviram, da se otkačim
i to je sve…
S gitarom u ruci, probuđen, oštrouman, britak i sarkastičan, Džoni posmatra svet oko sebe, sve njegove mene, strahove i nade, nudeći mu stihove i pesme kao jedini mogući odgovor na provokaciju i izazov…
Ja sam klasno deklasiran sirovi tip
ali ne želim ništa loše da ti uradim
ja sam svjesno revoltiran urbani kit
brinem svoju nevolju, to me veseli…
…da li lažem kada kažem
da je sreća u tri stvari
u dobroj ženi, gitari i bogatom tati
koji uvijek nešto radi…
…ja ti nudim sreću kao iluzionist
tamnu stranu grada, govor ulice
ljudi na peronu, sajam taštine
ostaješ u krevetu, bojiš se gomile…
Nevolje izazvane neosvešćenošću, uljuljkanim opštim dremežom, kolotečinom, decenijama potiskivanom istinom i stvarnošću, naslagama poremećenog sistema vrednosti, lažima, zavišću i zlobom nedodirljivih izbijaju na sve strane. Užas defilira pločnicima grada. Muzika i poetika ga profilišu u parodične stihove, vapaj očaja, ludila, lažnih nada koje zaudaraju na jeftino i niskost…
Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze
za šljakere što loču ko pesi
studenti bez diplome
žene bez ljepote
neženje bez stana
putnici bez para
jeftina mjuza, teška cuga
užas je moja furka…
Slike prepune kontrasta razotkrivaju gomilu nesklada. Uzavreli gradski pločnici, galerija neobičnih likova koji trče svoje izgubljene trke za srećom, iluzijama i uspehom. Svetlost neona senči likove žena, čudesnih ljubavi na kraju noći…
Imala je običaj da za sat ili dva
ostvari u praksi sve ono
što svaka žena misli da zna
vozala je frajere doslovno oko malog prsta
išla s njima pravo u krevet
a onda u kupovinu do Trsta…
Tople usne žene bude nadu i utehu. Kroz Džonijeve stihove prolazimo svetom neobičnih avantura i susrećemo žene svakojakih senzibiliteta: od krvave Meri do topline jedne Gracije…
Govoriš mi da si slobodna
želim vjerovati u to
ulica u odsjaju
zaluđuješ me pogledom
hajde uzmi me sa sobom
uradi mi sve što znaš
hajde uzmi me sa sobom, Gracija…
Lirske izlive nežnosti pretočene u stihove smenjuje hladna slika neke druge stvarnosti. Oštrom oku i peru Štulićevog zapažanja i senzibiliteta ne promiče ništa. Željan promena, punoće življenja i istine koja nije baš prijatna on uranja u brutalni milje odgođene stvarnosti, prelazi preko granica dozvoljenog,traga,ne odustaje i ne odmeće se…
Ona vuče moje niti
ona je hladna i daleka
kao gospodar samoće
igra se osjećajima
ona zna da je gledam
odlazi nekud nasamo
a ja maštam zatvorenih očiju
u mislima je pratim…
Priče sa druge strane, ispod „usrane šminke koja defilira”, ma kakve bile nude iskrenost bez iluzija sa svom svojom gorčinom kao jedino moguće utočište. O nadi više niko ni ne razmišlja, prepuštajući se nizu avantura. Sa druge strane barikade ostaju neke druge laži, mitovi i razočaranja nekadašnjih revolucionara…
boli me glava
Doktore, što se to događa sa mnom
osjećam se čudno
imam 37 godina i vrijednu diplomu
uznemiravaju me noćne polucije
profesor sam na srednjoj školi
tamo predajem neka lijeva prava
onanija mi je redovna
mijesečna plaća mizerna
što da radim bez akcije po čitav dan…
Slike rezigniranih buntovnika čije društvo ordinira za šankom, zuri u prazno i truli, njihovog osećaja potrošenosti i besmisla uobičajene su u mozaiku sveta koji okružuje Štulića. Nasuprot ili sa njima vegetira svet prepušten praznini bezidejnosti i borbi za životni prostor kroz opšte grebanje i laktanje, svet prećutnog podaništva revoluciji koja jede sopstvenu decu.
Iluzionist, svjesno revoltirani urbani kit okreće se rock and rollu i prepušta još jednoj od urbanih odiseja odlazeći u noć jer „nema vremena za bolju budućnost i predah”…
Uz tihu kletvu jurim kroz grad
kaput na ramenu normalna stvar
novine u ruci, jučerašnji broj
ne izgledam lijepo briga me za to
zalazim u svaku birtiju
tamo trgnem vino,rakiju
a onda žurim da ne zakasnim
i prije nego što se pozdravim s njom
dodirnut ću joj usne lagano
odlazimo zajedno u noć…
(Sledi nastavak…)
Izvor: https://kultivisise.rs/branimir-dzoni-stulic/
Издвој новости на српском
